Особа која има шта да каже о школству у Србији
О мени: Ивана Бошњак Бошњак (једно презиме татино, једно мужевљево) дете два просветна радника, 24 године стажа у основној школи „Жарко Зрењанин“ у Зрењанину. Волим да кажем да сам учитељица, јер реч „учитељ“ много говори о нашој професији. Дугогодишњи синдикалац, члан редакције часописа ФБГ, члан консултантске групе за израду стратегије образовања у предшколској установи (тамо сам „упала“, али, мама васпитачица, па сам знала о чему причам). Иза мојих ђака су бројне награде на ликовним и литерарним конкурсима, од градских до међународних, имали су успеха и на такмичењима рецитатора и на такмичењима из математике. Сама пишем текстове за ђачке представе, водим драмску и ритмичку секцију, а јуна ове године моји ђаци су давали хуманитарну представу „Временска капија“ у пуној сали Културног центра у Зрењанину, где смо прикупили 40 000 динара за помоћ поплављеним подручјима. Представа је иначе настала као резултат мог похађања семинара „Интеркултурално учење кроз драму , „Лотрек“ – пројекат острва“, на који сам ишла без потребе за „освајањем бодова“ , онако „за своју душу“.
Ја (Методичар) бих још додао и да је Ивана ауторка многих текстова о образовању, од којих су неки комични, али сви листом говоре о веома озбиљним темама. Уз све ово што је навела о себи, довољно је да прочитате неки од њених чланака и да увидите да она јесте особа која има шта да каже о школству у Србији. Најпре сам из њеног најновијег текста сазнао да не планира путовања током лета, па сам искористио прилику да је позовем на виртуелну кафу. И ево како је то изгледало:
Ти си аутор текстова чије су радове веома често преузимали и цитирали на разним друштвеним мрежама, али и често присвајали. Да ли је за то крива сама поставка интернета или је просветним радницима хитно потребан семинар о ауторским правима и интелектуалној својини?
Одлично питање! Можда си у праву, потребан нам је семинар о ауторским правима. Да не будем груба, можда је некима потребан семинар о пристојности комуникације. Јер, без обзира на то што је интернет комуникација још увек прихваћена као „лака“ и необавезна, ред је бар под наводнике ставити оно што је цитирано, чак и ако не знамо аутора. У сваком случају, није у реду потписивати своје име испод туђих речи, ма какве оне биле. Али, драго ми је што се моје „брзалице за просветне раднике“ већ преносе као „народне умотворине“.
Да ли има смисла сакупљати бодове са семинара? Колико нам они заиста значе и колико говоре о нашој „компетентности“?
Одрасли смо у неком времену кад је било довољно завршити школу, запослити се и радити до пензије са школским знањем. Одавно већ у свету постоји концепт целоживотног усавршавања. Код нас, после полувековне уљуљканости, свима је тешко да прихвате да се морамо усавршавати. Семинари су нам итекако потребни. На сваком сам нешто научила. Неки су ме мотивисали да радим нешто ново, неки ми дали потврду да је оно што радим добро, а неки ме разочарали и показали ми да којеко може да осмисли семинар и акредитује га.
Прикупљање бодова је оно што нама смета, а пуко прикупљање ништа не говори о нашој компетенцији. Било би добро да после семинара свако од нас мора да, примењујући знање са семинара, уради анализу применљивости наученог. Тако бисмо добили јаснију слику сврсисходности појединих семинара.
Зашто је важно да постоје учитељски, односно наставнички блогови?
Мени лично, наставнички блогови су помогли приликом планирања многих садржаја, а још више за реализацију. Зачудила сам се и задивила кад сам видела колики потенцијал постоји међу просветним радницима. Мој колега Бата Сокић из ФБГ назива те блогове „образовна герила“. Мени се тај израз веома допада и сматрам га адекватним за оно што раде људи који имају своје блогове. Не сматрам да свако треба да има свој блог, али мислим да сви треба да прате блогове и бирају садржаје који им одговарају.
Иначе, морам ти рећи, за мој блог „кривим“ Наду Шакић са „Зелене учионице“, Наташу Ненин која има блог „Веселе клупе“ и која ме је обучила да направим свој блог, и тебе, јер је „Био – блог“ један од првих блогова које сам почела да пратим.
Да ли Фејсбук групе намењене размени између наставника служе својој сврси?
Мени се допадају. Тамо сам „срела“ много вредних и занимљивих колега, повезала се на разне начине. Онај ко жели да нађе нешто квалитетно, везано за свој посао, свакако може да нађе на тим групама. Дозвољавам себи да кажем да познајем просветне раднике из целе Србије, а то јесте истина, на тим групама се понекад понашамо као фамилија. Није ни чудно онда што се понекад посвађамо, некад претерамо са шалом, а некад само конструктивно дискутујемо.
Мени изгледа као да нам је школство у вакууму; некада смо имали репродуктивно знање, па смо га се одрекли желећи да уведемо функционално. Међутим нисмо га увели, тако да сада немамо чак ни оно што је стара школа имала. Како би ти дефинисала тренутно стање?
Онај ко чита моје текстове, помисли да ја стално кукам на стање у просвети. Оно, свакако, није сјајно. Сматрам да су програми лоши, уџбеници још лошији, али зато нам „образовна герила“ може помоћи да сами креирамо часове тако да свима олакшамо оно што не можемо директно променити. И, наравно, не смемо одустати од тога да тражимо промену школског система.
У последње време актуелно је да наставници праве листе проблема у просвети, те уз њих дају и сугестије како те проблеме превазићи. Имаш ли своју листу?
Своју листу сам износила јавно, много пута, док сам се бавила синдикалним активностима. Од свега, на крају је некако испадало да је плата основни проблем. Није само плата, услови рада су нам заиста лоши. Да не набрајам много, за мене је највећи проблем затварање ђака у школе. Потребно је много више одлазака у природу, излета и посматрања, много више очигледне наставе, из сваког предмета. Но, неке уредбе којима се наставници ограничавају да изводе ђаке из школе, спутавају нас у томе. За све нам је потребан потпис родитеља, чак и за вођење деце у биоскоп или позориште. Нужно би било да они који праве програм, буду бар годину дана у учионици пре него што га направе.
Недавно смо се нас двоје спорили у вези са начином тестирања матураната и сврсисходношћу таквог начина. Које би, по твом мишљењу, било идеално решење за проверу постигнућа основношколског образовања?
Хаха, драго ми је да смо се спорили, ни не треба да се увек слажемо! Сматрам да би све ђаке требало проверавати бар два пута годишње, на националном нивоу, ако желимо да добијемо неке валидне резултате. Но, мислим да је завршни испит непотребан, много кошта и не води ничему. Излазе нам полуписмени ђаци из школа, чак и они који су имали максимум бодова на тестовима. Зато би улога наставника морала да се промени. Ипак смо ми ти који децу најбоље познајемо. Или би бар тако требало да буде. Шта на тестовима да радимо с ђацима који су много „јачи“ у усменом изражавању? Оцена би требало да буде мерило, не знања, него применљивости знања! Али, за то би, можда, требало тестирати наставнике…
Зашто су нам критеријуми оцењивања пали и да ли је могуће вратити их поново тако да приказују реално стање?
Иза нас су деценије у којима су нам пали сви критеријуми, почев од критеријума за нормалан живот, тако да је пад критеријума оцењивања само последица општег стања. Тешко ћемо поставити валидне критеријуме, све док нам се свака „шуша“ меша у образовање. Тебало би повести рачуна о васпитним критеријумима, тада би и образовни могли да се лакше успоставе.
Пошто је ово интервју за Биолошки блог, мора за крај и једно питање из биологије. Да ли су садржаји овог предмета у нижим разредима одговарајући и прилагођени узрасту? Да ли би ти ту нешто мењала?
Где ме нађе? Последњих година највише кукам на програм из предмета Свет око нас и Природа и друштво. Прво, најжалије ми је што више не постоје предмети Познавање природе и Познавање друштва као одвојени предмети. Принцип очигледности је један од најважнијих дидактичких принципа, а он је некад највише могао да се примењује баш у тим предметима. Сад је све сажето и набацано, а веруј ми, наша деца су много способнија за садржаје којих нема у програму Света око нас и Природе и друштва.
Пошто је ово Био – блог, рећи ћу ти нешто што ниси знао: за мене се увек прича да сам „друштвењак“, а ја сам, заједно са још пар колегиница, неколико пута водила ђаке у Летњу школу природних наука на Палићу, коју су организовале моје колеге, Јелена и Миша Брацић, ентузијасти и поборници очигледне наставе. Ђаци су тамо боравили у кампу поред језера, по цео дан боравили у Зоолошком врту и добијали задатке да посматрањем открију много тога везано за биљке, животиње, воду, ваздух, земљиште…
Дешавало се да у поноћ дођу ђаци до нас и питају: „Можемо ли сад да добијемо још неки задатак?“. То ми говори да нам ђаци уопште нису незаинтересовани, него да немамо прилике да из њих извучемо оно што су способни да раде.
Ивана, хвала најлепше што си направила паузу у глетовању и одговорила на моја питања.
Хвала ти за ову виртуелну кафицу, јако ми је пријала! Надам се да ћемо имати прилике да и даље сарађујемо, ми, „образовни герилици“!
Ивана и ја смо након попијене кафе и разговора закључили две ствари. Прва је да би представници Министарства просвете могли да се укључе у друштвене мреже које користе наставници, не само да упознају „образовну герилу“, већ и да сазнају проблеме са којима се суочавамо. Друга ствар је да морамо једном поново да попијемо кафу, али овај пут не виртуелну, већ ону одистинску, домаћинску.
(Биолошки блог)
